Čuda postoje – jer ste jedno takvo upravo vi!

Zlatni je sat i ulična svetla se polako pale. Decembar maršira mojim mislima, a kroz decembar hodam ja. Glava mi je u oblacima, a stopala gaze  gradske  trotoare. Načas žurim, pa zastanem, treba malo i uživati, grad je prelep, ovo doba godine duboko inspiriše. Koračam pokraj zgrade Biblioteke šabačke. Iz dvorišta me pozdravlja čvornovato drvo magnolije, njegova se senka pružila ka meni, pa mi se sve čini kao da mi maše. Zastajem i veselo otpozdravljam osmehom. Ima nešto magično u knjigama, nešto što s lakoćom privuče moje pažnju,pa se na taj poziv nekako uvek odazovem.

Sećam se bila sam tek dete kada mi se pružila prilika da iz dečijeg odeljenja zavirim u ono namenjeno odraslima. Čitav jedan svet se otvorio pred mojim radoznalim očima i zauzeo svoje mesto. Odjednom sam postala velika, pa mi se činilo da ću se rasprsnuti od ponosa, nalik na balon u koji je uneto nešto više vazduha, pa je postao sav zategnut i tvrd. Postala sam deo sveta kom još uvek ne pripadam, bila sam u isto vreme znatiželjna, ali i obazriva, odrasli kada bolje razmislim i nisu ostavili neki utisak na moj detinji um. Sve mi se činilo da u njihovim pretrpanim rasporedima nema mesta za zabavu, a to je bilo tako neprivlačno. Kada bolje razmislim još uvek je. Još uvek zazirem od onih koji su se u brige pretvorili, u čijim se dubokim borama urezao otpor prema životu. Znate one ljude koji ne žive, već izdržavaju ono što im život donese, pa sve čekaju kraj da se malo odmore? Od njih sam dugo osećala strah, sad razumem zbog čega.

Praznična euforija. Autor fotografije: Đorđe Gajić

Ljudi kao ljudi, ni počemu drugačiji, još manje strašni. Na mnogo nivoa svi smo mi isti. Svi imamo jednake potrebe. One duboke želje, želje naših srca uglavnom su iste. Ne, tu straha nema. Strašno je nešto drugo. Ono što meni nije dalo mira bile su priče. Znate one nalik na devojčicu s šibicama? One tužne, gde pratite kako se neko bori, ne odustaje, pa sve mislite da će na kraju biti nagrađen, ali kraj ume da iznenadi. Boreći se sa životom, mnogi od nas izgube. To je ono čega sam se plašila, da postanem jedna od tih tragičnih heroina, koja je naglo ušla u svet odraslih, sve da bi poželela da iznova bude dete, vedro i radosno. Ima li izlaza iz te zamke, iz te borbe gde smo, čini mi se u startu osuđeni na bol? Može li se šetati iz jednog sveta u drugi, iz onog šarenog dečijeg, do onog ozbiljnog odraslog? I više od svega – postoji li tačka gde se ta dva sveta spajaju, pa oni veštiji mogu da koriste sve ono dobro iz obe realnosti?

Dok osećam kako misli puze po obodu moje lobanje, pa me sve izvlače iz zone komfora, a ja se eto bunim i opirem, sva bih se nekako u rutinu ušuškala, kao u debeli zimski šal u koji mogu da uvučem bradu, stižem do velike Novogodišnje jelke u centru grada. U tom trenutku se lampioni pale, pa drvo zablista, a iz obližnje crkve zazvoniše zvona. Iznova se osmehujem, onako sama za sebe, eto radosti. Oko jelke trče deca. Nekoliko metara dalje roditelji stoje, posmatraju. Dva sveta se dodiruju, onaj što raste i onaj po kom senke vršljaju. Gde gledaš tamo i ideš. Uzalud su svi ciljevi koje postavimo, ako u njih sumnjamo. Život nam nikada neće dati više od onoga što sami sebi pružamo. Ako verujemo da smo nedostojni, ono što želimo će nam uvek izmicati. Zato nekada izgleda kao da udaramo u zid, a zid ostaje čitav dok se mi na tlu previjamo.

Da li još uvek verujete u čuda?

Nekada jeste. Mnogi od nas su maštali o svetu sa druge strane ogledala, o Deda Mrazu koji dobroj deci donosi poklone, ali i onoj navaljaloj, jer ipak dete je dete, o čarobnom drvetu u čijoj krošnji žive vile ili o onim velikim snovima. Sećate li se?  Možda ste jednom verovali kako ćete postati astronaut ili balerina, superheroj ili princeza, ili ste jednostavno verovali da ćete živeti srećno, mogli biste opet. Ništa se tu nije promenilo. Odrastajući nismo naprasno počeli da živimo u nekom okrutnijem svetu, bez razumevanja. Slušam ljude da govore kako deca sanjaju, a odrasli se bore za svoje mesto u svetu ili za opstanak. Može i tako, ali šta ako može i drugačije. Šta ako uvek postoji lakši put?

Jelka. Autor fotografije: Đorđe Gajić

Svi ti tanani snovi koje smo odavno sanjali su još uvek tu. Nisu nas ostavili, čak ni onda kada smo mi napustili njih. Zamislite onda tu vernost, tu predanost. Šta je to što nas doziva? Šta nam ne da mira čak i kada gledamo na drugu stranu realnosti, onu ograničavajuću? Šta želi da se ostvari kroz nas?

Verujete li još u čuda? Nekada jeste. Dok ste veselo trčkarali oko novogodišnje jelke u nekom drugom vremenu, pod sjajem nekih drugih ukrasa, maštajući o prvim pahuljama koje su nežno sletale na grad, znali ste da čuda postoje, jer ste jedno takvo upravo vi!

Da, baš vi i to ne samo tada kada ste bili deca, već i sada u ovom jedinstvenom trenutku. Možda nemate sve što biste želeli, a opet možda i ne znate šta je to, možda vam osmeh više ne pristaje kao nekada, kao da se pohabao, oparao, pa sad visi sa vaših usana nalik na zakrpu na odeći, a opet možda se njime i koristite ne biste li prekrili sve ono što ne funkcioniše, a trebalo bi, možda imate koji kilogram više, a zašto i ne biste, praznično je vreme, šta god  da mislite, činite, volite ili ne volite, vi ste jedno predivno čudo. Vi ste skup jedinstvenih talenata i svetu ste potrebni. Sve što vidite oko sebe vas doziva da se izrazite.

Zaboravite na borbu, mnoge bitke su već dobijene, druge su izgubljene uzalud. Hajde da probamo drugačiji pristup. Šta bi se dogodilo ako bi umesto borbe, životu ponudili primirje? Šta ako bismo umesto večitog nadvlačenja i opiranja, počeli da s životom da sarađujemo? U svakom mraku postoji makar jedno zrno svetlosti. Kao ono kada devojčica sa šibicama upali jednu ne bi li se ogrejala. Tako i mi, ako su nam oči previše navikle da posmatraju tamu, svetlost će nas zaboleti, velika šansa je da ćemo ustuknuti. Čak se i na svetlost treba naviknuti. Na maštu takođe.

Vidite li ovu dečicu koja se vijaju oko jelke? Pogledajte kako se provlače kroz gomilu, pa trče sve do Krsmanovića kuće, elegantne i vanvremenske s jedne strane i masivne sive zgrade banke s druge? Pogledajte pažljivo kako se vraćaju ka visokom ukrašenom drvetu, koje se ponosno uzdiže na gotovo jednakoj razdaljini između dve zgrade. Eto je tačka susreta, mesto gde se dva sveta grle, onaj šareni dečiji i onaj ozbiljni odrasli. Pogledajte kako je lako kretati se iz jednog u drugi, ali samo ako veruješ. Za neka čuda dovoljna je i vera, druga opet zahtevaju našu akciju. Nije dovoljno samo sanjati, potrebno je i koračati ka snu. Ako sam nešto naučila to je da sa životom možemo kreirati, toplo i smelo, unositi sebe u ono u šta verujemo svim srcem, a povući se iz onog što nije naša istina. Svakog puta kada sam išla protiv svoje istine, duša se pobunila. Tada sam znala da treba da gledam u drugom smeru. Život je igra, a ne borba.

Drugo, shvatila sam da biti hrabar ne znači potisnuti emocije, progutati suze i haos prekriti osmehom, već priznati sebi da smo predugo hodali između senki i da nas svetlost sada plaši. Ne odbacujte svoj strah, on nam nešto poručuje. Umetnost je čuti poruku, pa strahu okrenuti leđa.

I na kraju, zapitajmo se u čemu istrajavamo? Po čijim merilima živimo naše stvarnosti? Da li su nas učili da tako treba, da drugačije ne može ili smo sami sreću okačili o klin? Sreća nije luksuz i ne pripada onim malobrojnim pod srećnom zvezdom rođenim, sreća dolazi tamo gde je pozovu. Tame će uvek biti, ali zar da tu ostanemo doveka?

Pitam se šta bi se desilo da je malena devojčica sa šibicama, podigla svoju glavicu i zagledala se u neki novi cilj. Ako nešto ne ide, možda i ne treba. Iza ugla uvek vreba neka nova mogućnost, jer život nije statičan, zašto bismo takvi bili mi? Čije snove sanjamo? Šta smo spremni da ponudimo da bismo konačno bili svoji?

Grad je ispunjen smehom, svetlost se po nama preliva. Na kraju ove godine svi gledamo  u istom pravcu, ka ljubavi, sreći, izobilju, ali valja nekada pogledati u sebe, jer ono što se nalazi tu vrednije je od bilo kakvog blaga. I tek da nam poruči da sve što je lepo mi zaslužujemo, nebo se otvara i iz gustih oblaka padaju krupne pahulje. Nešto u meni šapuće – veruje, jer sve je moguće. Sneg pada na grad.

Autor: Sanja Todorović Gajić, trener za lični rast i razvoj, joga instruktor i pisac

Comments are closed.