CVET PČELARSTVA NALAZI SE U NAŠOJ MAČVI!

Kada život nije dovoljno sladak  valjalo bi to zasladiti, a šta bolje nego najslađi proizvod koji u prirodi možete naći, naravno govorimo o  MEDU. Ni te slasti, a ni prirode ne bi bilo da armija vrednih žuto-crnih insekata u potrazi za hranom, praveći med, usput ne oprašuje biljke. Da, baš te male vredne pčele pokreću prirodu. Pčelarstvo je delatnost kojom se čovek odavno bavi. U našem kraju u poslednjih par godina je posebno popularizovano pčelarstvo. Organizovano je pet pčelarskih udruženja, a nama će o svojim počecima, kasnijim uspesima i planovima pričati Branko Mijić, član Pčelarskog udruženja Prnjavor. Četrdesetogodišnji Branko, odrastao je u pčelarskoj porodici iz Ribara, tako da mu pčele nikada nisu bile strane. Međutim, one mu nisu bile prvo opredeljenje. Radivši na poslovima komercijaliste duži niz godina, donosi odluku da se vrati onome što najbolje zna. Vraća se korenima i upušta u čari pčelarstva.

            – Branko, pričajte nam malo o svojim počecima u pčelarstvu.

            – Odakle drugo početi nego od početka. -Nasmeja se Branko i poče svoju priču.- Šta bih vam mogao reći? Rodom sam iz Ribara i sa svojih četrdeset godina sam prošao kroz mnogo toga. Kao neku vrstu prekretnice mogao bih da izdvojim to sto sam radeći na poslednjem poslu odlučio da ostavim sve to iza sebe i da budem, što se kaže, sam svoj gazda. Tu u prvi plan izbija ljubav prema pčelama, koju je kod mene usadila moja baka koja je u našoj porodici prva počela da pčelari. Odluka ipak nije bila tako jednostavna. Dvoumio sam se dugo između pčelarstva i voćarstva. Ipak na kraju je prevagnulo ta činjenica da med može dugo da stoji kao proizvod, dok za voće ako ne pronađete pogodnog kupca ubrzo imate problem sa skladištenjem i održavanjem proizvoda svežim. U prilog svemu tome išlo je i to što sam uz oca i majku, koji su nastavili ono što je baka davno započela, učio sve o pčelarstvu, te je odluku bila nekako očigledna kada se sve ovo sagleda. I da vam iskreno kažem, sada kad pogledam unazad ni malo se ne kajem zbog odluke da zagazim u pčelarske vode.

            – Zanimljiv početak puta, nema šta. Bavite li se još nečim sem pčelarstva?

            – Pored pčelarstva nisam zapustio ni zemlju koju su moji obrađivali u selu, ali to radim tako što prinos prodajem odmah po žetvi ili berbi. Znači direktno sa njive. To mora tako da bi ostalo vreme mogao pokloniti pčelama. Trenutno imam 200 košnica, i smatram da je to maksimalan broj što jedan čovek može sam da održava. Dakle, sam radim bez ičije pomoći. Ove godine se supruga malo više angažuje i uči o svemu da možemo lakše da završimo sezonu. Kada bi ovo što mi radimo stavili na papir i olovku, što ne preporučujem nikom na početku, dođemo do neke zarade od 1000 eura mesečno sa 200 košnica. Malo li je? – Našali se Branko pa nastavi.- Ne dajte da vas brojke zavaraju, mnogo posla, a pre svega znanja stoji iza ovakvog uspeha. Naravno, prihod nije konstantan pa mora dobro da se raspolaže novcem. Dobra stvar je što pčele mede s prvim zracima proleća sve do rane jeseni. I tako proizvode različite vrste meda. Prvo je tu voćni ili cvetni med, potom med od uljane repice, zatim bagremov med, pa lipa, pa livadski med, suncokretov i na kraju šumski med. Ali prinos mnogo zavisi od vremenskih uslova, odnosno kakva vas godina zadesi. Tu se samo nameće jedno pitanje, a to je šta je sa pčelama preko zime? Tu pčelar mora da prihranjuje svaku košnicu sa 15-17 kilograma meda u toku zime za svako društvo.-

            – Postoji li neka od ovih sorti meda koja nikada nije izdala?-

            To bi definitivno bio suncokret. Ako uzmemo u obzir da prosečno sa jednog hektara suncokreta pčele stvore 40 kilograma meda, jasno se vidi zašto sam izdvojio baš suncokret. Međutim u poslednjih par godina pojavili su se među kulturama nove sorte suncokreta koje ne mede toliko dobro. Što se cene tiče bagremov med je tu vodeći, ali evo uzmite za primer ovu godinu gde su april i maj bili izrazito kišoviti i hladni te bagremovi cvetovi nisu bili u punom jeku,  što je doveli do mnogo manjeg prinosa. Dodao bih samo da postoji jedna biljka koja se slabije gaji kod nas, a to je facelija. Ona je veoma efikasna u obogaćivanju zemljišta azotom kao i detelina, a pri tom mnogo bolje medi. Povrh svega toga može se koristiti za prehranu goveda kao i na primer lucerka. E, sad da bi se stiglo sve to, košnice moraju biti “mobilne”. Odnosno, većina pčelara kao i ja, moraju imati neko način da pčele prevezu do određenog mesta gde se kultura koja medi nalazi. To su takozvani “kontejner kamioni” koji prevoze košnice do određene lokacije. Najdalje što sam ja stigao sa svojim pčelicama u pohodu na suncokret bilo je nadomak Kikinde u Rusko selo.

            – Da li je med jedini proizvod koji pčele daju? –

            – Nemojte se zavaravati. Naravno da nije. Pored meda, pčele mogu davati široku paletu proizvoda kao što su mleč, pergu, propolis, polenov prah, vosak i apitoksine, koji su sve popularniji u farmaceutskoj proizvodnji lekova.  Lekari su čak otkrili i često preporučuju inhalaciju vazduhom iz košnica. Moji planovi su da pored meda još se upustim u proizvodnju polena, perge i mleča.  

            – Kako se dolazi do tržišta? Kako plasirate svoje proizvode? –

            – Tržište meda u Srbiji  je prilično stabilno. Ono što treba da znate, med se uvek može prodati samo je pitanje cene. Što se tiče veće prodaje imate pet velikih otkupljivača. Neko uspeva da izvozi i u inostranstvo. I tu ulaze u priču pčelarska društva. Prodaja “na malo” zavisi od mreže koju je sam pčelar razvio. S marketinške tačke gledišta tu su uvek različite manifestacije koje imaju za cilj promociju pčelarstva, zatim različiti sajmovi i udruženja.       

Vidi još: Na početku beše pčela     

            –  Branko, recite nam malo više o Pčelarskom udrušenju Prnjavor.-

            – Pčelarsko udruženje Prnjavor je jedna lepa asocijacija ljudi koji su zaljubljenici u pčelarstvo. Brojimo 50 članova sa otprilike 2500 košnica. Ono što nam svima ide u prilog je to što oko polovine članova udruženja “mobilna”, odnosno imamo svoje kontejnere i sarađujemo i ispomažemo se kad god je to potrebno. Udruženje često organizuje predavanja i druge vidove edukacije kao i stručne ekskurzije. Tu nam u susret izlazi često gradska uprava koja obezbedi prevoz. Na sastancima svih 5 šabačkih pčelarskih udruženja razgovarali smo i o mogućnosti osnivanja pčelarske zadruge koja će obuhvatiti svih pet udruženja.-

            – To sve zvuči vrlo idilično, ali Branko, otkrijte nam sa kakvim se izazovima i poteškoćama suočava svako ko se upusti u ovakvu pustolovinu?-

            – Lepo ste to rekli. Zvuči idilično, ali ima dosta prepreka. Prvo svakom ko želi da se bavi pčelarstvom predložio bi da poseti lekara. -Nasmejao se Branko.- Ne da proverava mentalno zdravlje već da vidi da li je alergičan na ubod pčele. To je prva prepreka, ali ne i nepremostiva. Druga stvar koju bih svakom rekao je da ne pokušava ovo da gleda striktno kroz profit. Da bi se neko bavio pčelarstvom mora prvo dosta toga o pčelama da nauči. Moj savet je da na početku kroz dogovor sa nekim starijim i iskusnijim ko je duže u poslu napravi dogovor o mentorstvu. Često se dešavalo da neko upliva u priču sa 50 do 100 košnica odmah i preko zime zbog neiskustva sve mu ugine. Tada je šteta nemerljiva. Ulaganja u početku nisu nešto velika, ali kažem vam ukoliko nemate iskustva obratite se nekom za pomoć. Dobra stvar je i to što Republika Srbija daje subvencije od 720 dinara po košnici, na to se još nadoveže i gradska uprava i možete imati lepu pomoć, recimo za godišnju prihranu pčela.  Morate znati da se košnice ne diraju nikada po lošem vremenu jer su pčele tada jako uznemirene. Morate oblačiti zaštitna odela svetlijih boja jer tamne boje pčele asociraju na medveda što pojačava njihovu agresivnost. Dakle, ko se odluči nek se spremi za puno posla, ali slatkog posla.

            – Branko, a šta to najviše pravi probleme u pčelarstvu?-

            – Znate onu staru izreku “Ovca se najviše plaši vuka, a na kraju strada od pastira.”. Čovek je definitivno najveći neprijatelj pčela. Počevši samo od nemara pčelara, preko prekomernog prskanja useva i još mnogo drugih stvari još tu pravi probleme. Na primer, registracija kamiona je ogroman problem jer morate kamion sa sve košnicama da dovezete na tehnički pregled. Što zna biti pogubno za pčele. Najgore oboljenje koje može da zadesi vaše pčele je Američka kuga, koja će na kraju imati kao rezultat spaljivanje košnica da se ne bi širila dalje. Uz sve to i ratarstvo zna predstavljati probleme zbog uništavanja prirodnih livada i šuma koje su izvor hrane pčelama, a pogotovo zbog konstantne upotrebe insekticida koji ne biraju na koje insekte deluju i tako stradaju i pčele.- Besno je ukazao na neke probleme Branko.

            Završavam ovu priču željom da Branko i drugi pčelari imaju puno mednih godina i uspeha u daljem radu. Nadamo se da smo kod još nekog od vas probudili želju da zakorači u svet pčelarstva i da dopusti da ove male žute vrednice ispune i zaslade vaše ambicije.      

(Tekst rađen u sklopu projekta “Nema grada bez sela i rada”. Projekat sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)   

Comments are closed.