KAD SE ZAVRTI VODENIČNI TOČAK

Ne postoji onaj koji nije ostao bez teksta pred rukotvorinama Šapčanina Pavla Pantelića (1950). Ovaj penzioner zlatnih ruku, čelične volje i zavidnog strpljenja, pravi vodenice koje oduzimaju dah! Za neke od 13 velikih koje je napravio dobijao je pozamašne sume novca, ali kaže, nisu na prodaju već za dušu. Neobičan hobi reklo bi se za čoveka koji je odrastao na gradskoj kaldrmi, a koji sećanje na one prave, velike vodenice nosi iz detinjstva kada je odlazio kod rodbine na selo u Donju Sipulju podno Cera.

     Svaki detalj na vodenicama koje krase njegov dnevni boravak i dvorište napravio je sopstvenim rukama, a kompletna slika zbog pregršt detalja ne može se sagledati jednim pogledom.

– Istog dana kad sam otišao u penziju pre petnaest godina, krenuo sam sa pravljenjem prve vodenice. Trebali su mi meseci svakodnevnog rada, i taman kad bih pomislio da je završena, primetim da fali još neki detalj. Sve te godine ranije nosio sam u duši želju da napravim ono čemu sam se divio kao dečak dok sam odlazio u selo i gledao kako se melje žito. U moju vodenicu se zaista uliva voda koja pokreće točak, tu je i kamenje, brašno u džakovima, vodeničar, pastir sa stadom, most, šuma, drvoseča. Sve je ručno rađeno, jedino je pumpa kupovna. Kamenje je originalna povlenska sika, donosio sam primerke sa Tavorskih vrela, brušim ih, oblikujem, lakiram. Nikad ne znam šta će od čega da “ispadne”.

Nije se jednom desilo da u po noći skočim i počnem da radim. Ma to je pravo uživanje. Za ovu poslednju, veliku u dvorištu mi je trebalo sedam meseci – objašnjava Pavle.  

Pavle je do sada napravio 13 velikih vodenica koje su, svaka za sebe, prava remek dela. Oni koji su ih videli, ostaju u neverici kad zažubori voda i počne da se vrti vodenični točak uz zvuk čekatala.

     Cela kompozicija kao da priča priču o jednom vremenu – šta se tada nosilo, kako se živelo. – Imale su moje vodenice kupaca, al nemaju cenu. Za mene je ovo uživanje, a satisfakcija divljenje koje one izazivaju. Voleo bih jedino da mogu da ih pokažem negde, da mladi vide kako se nekada mlelo žito, a starije da podsetim na neka prošla vremena i zaboravljene vrednosti.

     Tu je ognjište sa verigama i kotlom, mlinar koji se penje uz basamke da napuni koš, baka sa preslicom. Supruga mi pomaže oko odeće za figurice, a unukica kad dođe u posetu traži da uključimo sve da rade u isto vreme. I onda uživamo zajedno – priča Pavle.

Sakupljanje suvenira i pletenih korpica su osim pravljenja vodenica, hobiji ovog kreativnog Šapčanina. Posebno je ponosan i na komad brestovog drveta koje umesto da truli isečeno kraj puta ka Ceru, živi novi život u Pavlovom dvorištu, restauriran i nalickan za šepurenje.

Comments are closed.