Kozijim stazama od Maova do Čevrntije

I sami ste svedoci da surovo vreme u kom živimo ne prašta greške tako lako, a još manje stvara mogućnosti da neko mlad i neiskusan dobije priliku da vodi domaćinstvo. Očevi teško prepuštaju uzde sinovima, jer misle da su uvek u pravu. Retkost je videti da ideje mladog čoveka toliko neguju sada već davno zaboravljen način života, a opet budu prihvaćene i podržane od strane njegovih bližnjih. Pa, evo zapitajte se kako biste vi odreagovali da vam neko kaže da želi postati ČOBANIN. Da li biste mu verovali? I povrh svega toga da vam kaže da bi čuvao KOZE. Verovatno biste se slatko nasmejali. E, pa to nije bio slučaj i sa tada osamnaestogodišnjim Ivanom Jeremićem (danas 24 godine) koji ima neizmernu podršku svog oca Saše od momenta kada je rešio da krene uzgajati koze u svom domaćinstvu. Upoznajte dečka rodom iz Maova kom su sve koze na uvek na broju.

            – Ivane, šta te je navelo da doneseš odluku i počneš baviti se uzgajanjem koza? KO te je uputio na taj korak?

            – Prvo ću vam reći da sam još u srednjoj školi rešio da želim ostati na selu i da ne bih voleo napustiti svoje domaćinstvo. E, ovo drugo mi baš i nije ispalo kako sam želeo, ali da krenemo redom. Listajući famozni fejsbuk sada već davne 2012. godine nailazim na priču o uzgoju koza. Tu se malo zainteresujem i počnem dalje istraživati, pošto ništa nisam znao o kozama i kozarstvu. Popričam sa ocem koji se u to vreme bavio uzgojem krava i on reši da mi pomogne da u februaru 2013. godine dođem do svojih prvih 20 grla. Ako vam kažem da danas imam 250 (107 umatičenih) grla, onda vam je jasno da 20 i nije veliki broj. Tih prvih 20 jarića smo kupili u Pejinoviću. To je tada bilo veoma skupo, jer je cena jednog umatičenog jareta iznosila 250-300 eura. Danas je to dosta drugačije, čak i po 100 eura po grlu. Tih prvih 20 grla sam na cuclu odgajio, a da bi nešto gajili naravno je potrebno i puno ljubavi. Ono što vam mogu reći je da je bolje kupiti jare i odgajiti, nego kupiti kozu. Pazite, jeste da koza daje mleko odmah, međutim vi ne znate ni koliko mleka daje niti kakvog je ono kvaliteta., dok uzgojem jarića možete pratiti razvoj i tačno znati kakav će proizvod biti.

            – Koliko 250 grla koza zahteva odricanja sa vaše strane? Šta je to što vam najviše nedostaje?

            – Da budem iskren odricanja su velika. Moj svaki radni dan traje 15 do 16 sati, delom ispaša grla, a delom muža. Na muži se gubi dosta vremena, jer imamo samo dve muzilice. U planu je da se napravi muzilište koje će nam omogućiti da muzemo po 12 odjednom što će mnogo skratiti vreme utrošeno na mužu. Ponekad poželim da dan traje barem koji sat duže. -našali se Ivan pa nastavi priču.- Daću vam konkretan dokaz kolika su odricanja potrebna. Dok smo imali oko 60 koza živeli smo u porodičnom domaćinstvu u Maovima, ali proširenje stada zahtevalo je i veću površinu za ispašu grla. Tako na nagovor komšije dolazimo na Čevrntiju, na samoj obali reke Save. Ovde dobijamo državno domaćinstvo na korišćenje, ali ono što smo ovde zatekli bio je blagi užas. -dodao je Saša, Ivanov otac.- Kada smo ovde prvi put ušli pomislio sam da ni pas tu ne bi mogao prespavati. Vremenom smo malo adaptirali i sad polako idemo napred. Mislim da vam je jasno kolika su odricanja kad napustite lepo dvorište u kom ste odrasli i zaputite se u ovako nešto. Ali ne kajemo se ni malo jer imamo uspeha.

            -Da li koze samo idu na ispašu ili ih prihranjujete nečim još? Pomaže li ti Ivane još neko u čuvanju tolikog broja koza?

            – Pomaže i te kako. Moja dva verna saputnika, dva šar-planinca koji su uvek uz mene dok vodim stado na ispašu. Oni su tu i da bi pomogli, ali i da bi zaštitili stado od mogućeg napada šakala. Što se tiče ishrane, pored ispaše svakom grlu sleduje još po pola kilograma koncentrata dnevno. Zimi ide dohrana senom u trajanju od 3 meseca. Za prihranu smo spremili 10000 bala sena, što je dvogodišnja zaliha.  Koze su vam sigurno 360 dana godišnje na ispaši sa 8 do 9 sati dnevno. Nađu one i pod snegom šta obrstiti, ništa ne brinite. Ako koze nisu na ispaši nema neke zarade. Sa ispašom može se doći i do 70% zarade u odnosu na uloženo.

            – Recite nam da li proizvodite još nešto sem kozijeg mleka mleka i koliko koze daju mleka? 

            – Ne proizvodimo ništa drugo sem mleka. Muža traje 8 meseci godišnje, a svaka koza da otprilike po 2 kilograma mleka. U prvoj godini proizvodnje sarađivali smo sa mlekarom “Selekt Milk” iz Inđije i oni su napravili proizvođače od nas. 2016. smo imali 20 tona mleka na godišnjem nivou, 2017. 21 tonu. Onda je nastupila 2018. kada smo 5 meseci bacali mleko jer nismo imali kome da predamo. Tada uz pomoć Vladimira Špegara, tadašnjeg direktora Direkcije za poljoprivredu Šapca, potpisujemo ugovor sa mlekarom Beokapra – Kukojevci. Sada 2019. prinos je bio skoro 43 tone mleka. Uzmite u obzir da smo u tom periodu proširili stado sa 120 na 250 grla. Proširenje smo obavili kupovinom 2 manje farme koje su se ugasile iz razloga što nisu imale kome predati mleko. 100 grla dokupljeno i 30 podmlatka. Računica se isplati jer te koze mlekom sebe isplate do kraja sezone. Ko želi da računa, pomnoži 43 hiljade litara sa 61 dinarom koliko je cena mleka(54 din. + 7 din. subvencije). Malo li je? – Saša reče ponosno gledajući u sina Ivana i dodade da im je plan da imaju konstantne količine od 400 do 500 litara na dnevnom nivou. Tada će biti zadovoljni.- Ljudi iz Beokapre su jako dobri, čak kada nam je u zimskom periodu potreban novac, daju i beskamatnu pozajmicu, što je priznaćete jako lepo sa njihove strane. Hteo bih da napomenem da u Srbiji nema dovoljno mlekara koje bi kupovale i prerađivale kozije mleko, pa ako neko ima novca a nema ideju šta s tim, eto mu ideja. – dodao je Ivan.

            – Pored muzilišta imate li još neke planove za ubuduće?

            – Prvenstveno to da izgradimo muzilište i da održimo stado na ovom broju. Kao što sam već rekao neki cilj je da imamo oko 500 litara mleka dnevno što znači da ćemo morati povećati i radnu snagu. Pa ako je neko rad pomogne pri muži, radi smo da zaposlimo nekoga.

            –Ivane, šta biste za kraj poručili nekome ko poželi da krene vašim stopama?-

            –Poručio bih da ne kreće ako nije spreman da se žrtvuje. Pogotovo ako ovo radi samo zbog novca. Teško to onda uspeva. Mene šetnja sa mojim kozama ispunjava. Nekome je to dosadno, a meni baš opuštajuće. Nek počne sa jarićima kao što sam ja, zbog kvaliteta mleka. Još jednu stvar bih naglasio, a to je da ako nema siguran plasman mleka bolje nek ne kreće sa ovim, da ne bi dočekao kao što sam ja da prosipma mleko. Problemi su ti, pa ko voli nek izvoli. – osmehnu se Ivan. –

             Sledite ovaj prelep primer saradnje oca i sina. Očevi, poslušajte malo i drugu stranu. Možda ima nešto pametno da vam poruči. Nemojte im odmah seći krila, već pomozite da polete. Napuštamo Čevrntiju sa unapred dogovorenom posetom na proleće da vidimo kako napreduje stado i proizvodnja mleka kod Jeremića.

(Tekst rađen u sklopu projekta “Nema grada bez sela i rada”. Projekat sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)

Comments are closed.