NEDOSTAJANJE ZA CEO ŽIVOT!

Nedostajanje. To je vreme, to je trajanje, to je beskompromisna borba.

Nedostajanje je bolest. Ižiga te, izmuči, a onda se povuče. I nema je. Ustvari, ti misliš da je nema, a ona zgreva svoje ledene prste tu, tik iza srca i čeka. Čeka trenutak kad će zariti duge nokte i oštre zube u tvoje tkivo. Vreba.

Nedostajanje je dokaz da imaš pamćenje. Ono je znak da ti ne nedostaju osećanja. Ječe hodnici vremena između tebe i osobe koja ti nedostaje. A ti krojaču zašij šavove bez igle. I dok gangrenozno pokušavaš vreme da uništiš shvataš da se, zalazeći u život, sve više i više udaljavaš od nje. A hodnici i dalje ječe. Ječe od koraka koje čuješ, od reči koje su silazile sa tih usana, ječe od sjaja iz tog oka koje nemo gleda u dokove nekih drugih luka, čekajući porinuće broda o koji se nikad neće razbiti boca šampanjca za srećan put.

Nedostajanje te samo snađe. Nenajavljeno. Persona non grata. Koji ćeš mi moj? Da me vabiš? Da me lomiš ili si samo tu da me podsetiš da ne zaboravljam. Hvala ti na tome, ali nisi moralo zaista da se toliko trudiš oko mene. Idi, jer gubim balans hodajući na prstima grede koja se zove ljubav.

Nedostajanje je ritual rastrzavanja između dva konja pa se ne zna koji će odneti veću polutku. Jedan konj je bol, drugi je mir. Morate se prikloniti nečemu kada već nemate nekome.

Nedostaju mi moji najmiliji. Uhvatim se tako kako mislim kako bi sve to danas izgledalo da su živi. Da li bi život imao isti tok? Nedostaju mi neki dani detinjstva, neke sitne reči, poneka svađa, kućna atmosfera,… Nedostajete mi. I pričam vam dok se dim cigarete uvija i vezuje u čvor, baš kao ovaj oko mog srca. Nedostajete s pojavom. Nekad se preplašim da sam vam glas zaboravio, ali nisam oči, oči uvek žive.

Nedostajanje je onaj muk koji ti se zaglavi u grlu, koji ne možeš da iskašlješ a koji te davi, ona nemost dok se vidiš kao žrtvu, ona paraliza disanja, to je nedostajanje, samo puka nemoć koju moraš pretvoriti u moć jer se drugačije nećeš otisnuti s hrida.

Nedostajanje je mudrost – način da spoznaš svoju snagu, da pomeriš svoje granice trpljenja, mazohizma i dodaš još jedan trag biča na isečena leđa. Moraš da iskoristiš nedostajanje. Da je prevedeš u svoju korist tako što ćeš pamtiti samo lepe trenutke i pokušati da iste živiš u sadašnjosti ne dozvoljavajući da nestanu i da ti počnu nedostajati. Jer si jednom već preživeo nedostajanje, tu resku želudačnu tekućinu.

I posle svega izrečenog svako će živeti sa svojim nedostajanjem na svoj način.
Ja i dalje pokušavam naći onaj najbolji, najmanje bolan.
Valjda zato što mi i način nedostaje…

Autor: Aleksandar Vujević

Comments are closed.