Prnjavorac čiji se domaći sokovi služe u restoranima!

Aleksandar Jovanović je po struci šumarski tehničar i nakon završetka srednje škole dobija posao u Baranji. Nekoliko godina potom ostaje bez posla i prepušta se samo poljoprivredi i uzgoju konja, za koje tvrdi da su mu jedna od većih strasti u životu. Ovaj četrdesetšestogodišnji mačvanski poljoprivrednik, živi sa suprugom i dvoje dece, sinom i ćerkom u predivnom Prnjavoru. Oni vode, reklo bi se, jedno sasvim obično domaćinstvo, međutim iza svega toga se krije jedna nesvakidašnja priča – DOMAĆI SOK POSLUŽEN U RESTORANU! Da, da, dobro ste pročitali. Baš tu ideju su sproveli u delo Jovanovići.  

Aleksandar Jovanović – Prnjavor


                -Aleksandre, prvo pitanje se nekako samo nameće, odakle ideja baš za ovaj posao?

                -Kao i što i većina stvari u životu dođe iznenada ili iz neke vrste šale, tako se i ideja o domaćim sokovima u restoranu pojavila sasvim spontano. Naime, jednog popodneva nenajavljeno mi je u goste svratio prijatelj, koji je vlasnik etno restorana “Bojčinska Koliba”, nadomak Obrenovca. Naravno, kao i svaki pravi domaćin, ugostim ga i ponudim domaćom rakijom, ali je prijatelj to odbio zbog jake glavobolje i upitao me da li može dobiti neki sok. Pošto u kući tog trenutka nije bilo nijednog gaziranog napitka, htedoh da pošaljem sina u prodavnicu da kupi. U tom trenutku prijatelj reče da ne mora ništa kupovno, može i domaći sok.  Moja supruga, Dragana, posluži našeg gosta sokom od maline. I tako reč po reč, čaša, po čaša soka, glavobolja je polako prestajala, a naš gost nam predloži da proizvodimo sok za njegov etno restoran. U početku smo mislili da se samo šali sa nama, ali kako je razgovor tekao dalje, shvatili smo da je sasvim ozbiljan. Te tako nastade ideja o ovom našem malom poslu.

                -Šta nam možete reći o vašim sokovima? Po čemu se oni razlikuju od drugih na tržištu? 

                -Sokovi se prave po receptu moje supruge. Dakle, sin i ja smo samo radna snaga.- rekao je u šali Aleksandar.

Sve što napravimo potpuno je prirodno, bez ikakvih ekstrata i konzervanasa, te stoga svaka flaša mora da se čuva u zamrzivaču. Nakon otvaranja flaše, sok može stajati do mesec dana tako, mada još uvek nismo čuli da je neka flaša potrajala duže od nedeljak dana. Sve se u slast popije – još jednom se našalio Aleksandar.

Aleksandar Jovanović – sa porodicom

                –Gde nabavljate sirovine za vaš proizvod i koliko uopšte proizvedete godišnje? Da li je to samo u pitanju malina ili još neko voće dolazi u obzir?

                -Voće za sokove ne proizvodimo sami, već otkupimo od poznanika, jer je, jednostavno tako isplativije. Trenutno pravimo sok od malina i od višanja. Naravno i jedan i drugi mogu da se prave samo kada je sezona tog voća. Godišnje se napravi između 300 i 400 litara soka, od čega do 250 litara ide za potrebe već pomenutog  etno restorana.  Ostalo je za naše potrebe i posete fijakerijadama, pošto smo sin i ja strastveni ljubitelji i uzgajivači  konja.

                -Pošto ste već pomenuli da sokove nosite na fijakerijade, kako dolazite do tržišta? Šta radite po pitanju reklamiranja?

                -Svake godine pored količina koje dostavimo restoranu, dodatnih 30 litara izlažemo na štandu na fijakerijadama. Određeni deo prodajemo putem “fejsbuka”, šaljemo brzom poštom, cena je 500 dinara litra + PTT. Ove godine smo radili etikete i ambalažu za naše proizvode. Tako se trudimo da iz godine u godinu da širimo svoj posao.

                -Ko vam je bio ili još uvek jeste najveća podrška?
                -Najveća podrška je uvek bila i ostaće moja supruga Dragana. Sve radimo zajedno i ne bi ništa uspelo da nije tako.

                -Imate li još neku ideju za proširenje posla?     

Aleksandrovi sokovi
Aleksandrovi sokovi

                -Pošto taj prijatelj ceni tradicionalnu kuhinju i prirodne proizvode, planiramo proširiti saradnju. U planu je da se proizvodi sok od kajsije, domaći ajvar i slatko od šljiva. Videćemo koliko se može stići.

                -Može li se od poljoprivrede živeti pristojno?
                -Samo od poljoprivrede, malo teže. Supruga radi u pekari i kada završi svoju smenu radimo zajedno na pripremi i plasmanu naših proizvoda. U prevodu, ko želi da radi, uvek nađe posla.

                -Šta biste poručili mladim ljudima iz Srbije koji se odluče na korake slične vašim?
                -Prvo bih poručio da treba puno truda i predanosti da bih uspeo. Potrebno je dobro zapeti, raditi. Uz malo domišljatosti i dosta kontakata može da se uspe.
                -Postoji li pomoć od države?
                -Od države nije bilo nikakve pomoći, međutim raspitaćemo se prilikom proširenja posla kakve su mogućnosti.

                –Šta je to što vas vuče da proširite posao?
                -To bi definitivno morala biti sigurnost i dobrobit moje porodice. Sigurnost u smislu novca i nekog lagodnog života, a povrh svega toga osmeh na licu mojih mališana.

                -Gde je granica na kojoj biste stali i rekli: “Sad je dosta, ne želim više?
                -Onog  trenutka kada bi mi količina posla uticala na kvalitet proizvoda. Jer, poštujem pravilo “kvalitet pre kvantiteta”. A pre svega, ako bi mi posao oduzimao previše vremena koje bih provodio sa porodicom, bio bih spreman da kažem dosta je.

                –Koja je bila najbolja reakcija na vaše sokove?
                -Bilo je svakakvih, naravno pozitivnih reakcija, ali jedna se izdvaja. Jedan profesor je izjavio za naš sok: “Aco, ovo nije sok, ovo je poezija ukusa!

Napustili smo ovo domaćinstvo s poezijom ukusa na usnama. I blagim smeškom. Jer su nam uz sok ulili nadu da sela žive!

Comments are closed.