Šapčanin koji je na “TI” sa Maradonom

Otišao je u Dubai da uzme autogram i da se slika sa idolom iz detinjstva, zbog koga je nosio broj 10 na leđima, dok je igrao za šabački futsal tim “Sind”, a ni zamišljao nije da će postati lični trener i čovek od poverenja legendarnom Dijegu Armandu Maradoni.


“Idem u Dubai da uzmem autogram, da se slikam sa Maradonom i vraćam se nazad”, kroz osmeh priča Bojan Dulović.

Da je život nepredvidiv, ubrzo je na svojoj koži osetio sada već svetki poznat trener u E-Sports Football Club akademiji fudbala u Dubaiju. Radio noću u klubu, a preko dana bio trener, da bi kasnije dobio stalan ugovor. Tu počinje njegova priča.


Kako ste otišli u Dubai, zašto baš tamo?

Imao sam kod koga da odem dole. Otišao sam čisto da vidim kako je. Teško je bilo ostati zbog vize pa sam  radio u jednom noćnom klubu, a preko dana sam našao posao trenera u E-Sports Football Club, ali na neodređeno, posle nekog vremena su me primili za stalno i sredili mi radnu vizu.

Kako je raditi u jednoj fudbalskoj akademiji, u zemlji koja nije poznata po fudbalu?

Moram da budem iskren, nivo fudbala nije kao u Evropi, ali što se tiče uslova mnogo je naprednije nego bilo gde u svetu. Njihovi fudbalski objekti su neverovatni. Svaka škola ima po jedan ili dva fudbalska terena, bazene, što je nerealno za naše uslove, ali fudbal po kvalitetu je daleko iza evropskog. Vremenom će i kvalitet doći do izražaja jer ima dosta trenera iz Evrope, pa sa njima pokušavaju da podignu kvalitet.


Vi ste lični trener legendarnog Maradone, kako je došlo do te saradnje?

Trenirao sam žensku ekipu u kojoj igra njegova devojka. On je dolazio na utakmice i tako smo se i upoznali. Iskreno, nisam nikada slutio da će doći do ovoga, ali na njenu preporuku, a njemu je tada bio potreban trener, počeli smo saradnju. Prvo smo igrali fudbal zajedno, a onda se rodila ideja da sarađujemo. Vremenom je profesionalizam izrastao u prijateljstvo, tako da i kada ne treniramo, provodimo mnogo vremena zajedno.

Dok ste odrastali gledali ste ga, voleli kao fudbalera, nosili dres sa njegovim brojem, kako vama sada deluje sve što trenutno prolazite?

Kada pogledate listu fudbalera i kada biste me pitali koga bih voleo da upoznam, kod mene, bez razmišljanja, on bi bio broj jedan. Kao što si rekao, ceo život sam nosio broj 10 dok sam trenirao u Sindu, ni slutio nisam da ću jednog dana biti skoro svaki dan sa čovekom kojeg sam gledao na malim ekranima i upijao sve što on radi. Tako da je i za mene to nestvarno.


Kakav je na treninzima?

On je veliki profesionalac i dan-danas, iako ima 56 godina i fizičke sposobnosti nisu kao što su bile pre, na treninzima daje maksimum. Čak posle treninga pomaže da raspremimo sve, tako da situacija je nerealna totalno, ali je tako.

Kakav je privatno, kada izađete?

Iz mog ugla, kao njegov prijatelj, biću objektivan i reći ću da on svima izađe u susret za fotografisanje i sve ostalo. Razumem da je ponekad teško jer je on čovek koji privlači pažnju gde god da krene, tako da dosta ljudi hoće da mu stisne ruku i da popriča sa njim. On se trudi da izađe u susret maksimalno koliko može, ako se desi da pored nekoga prođe, i to razumem, ali su to retke situacije.

Da li Vam je analizirao čuveni gol “Božjom rukom”?

Naravno, i na treninzima je prolazio kompletno situaciju, analizirao kako je krenuo sa loptom, čak i drugi pogodak na istoj utakmici. Jednostavno, remek-delo. Rekonstruisao je primanje lopte, ko je bio levo, a ko iza, gde je napravio fintu, sve u detalje.

https://www.youtube.com/watch?v=KY40__rBvSk

Bojan Dulović i Vanja Aleksić, novinar Zorainfo
Bojan Dulović i Vanja Aleksić, novinar Zorainfo

Dobar je prijatelj sa Emirom Kusturicom i Novakom Đokovićem a sada ste mu i Vi lični trener. Kakvo on ima mišljenje o Srbima i Srbiji?

Par puta smo pričali o Srbiji. Njegovo mišljenje je da smo slični po karakteru i mentalitetu, volimo sport, tako da ima veliko poštovanje prema Srbiji i prema našem narodu.

Sledeće godine ste njegov gost u Argentini. Prisustvovaćete jednom od najvećih derbija u svetu, Boka Juniors – River Plate. Kakva su Vaša očekivanja?

Do sada mi je neostvarena želja da gledam Boku Juniors uživo protiv Rivera, mada bih pristao i da gledam Boku protiv bilo koga (smeh). Mnogo je gostoljubiv i ne sumnjam da ću biti dočekan kako treba i na utakmici i posle, tako da… Jedno veliko iskustvo za mene.

Da li planirate Vi njega da ugostite?

Naravno, u toku su pregovori, imamo nekoliko projekata koje bismo mogli da realizujemo u Srbiji, tako da ćemo videti u narednom periodu šta je izvodljivo, a šta ne. Sigurno imam plan da ga dovedem ovde. Upoznat je sa Beogradom i zna za naše gostoprimstvo.

Postoji li šansa da ga dovedete u Šabac?

Sigurno, ako budemo uspeli da napravimo dobru priču i da ga dovedemo u Srbiju, naravno da bih ga ja, kao Šapčanin, voleo dovesti na jedan dan da upozna naš grad i ljude.


Ukratko, za kraj šta imate da poručite Šapčanima za novogodišnje praznike?

Da uvek budete uporni i nikada ne odustajete. Iz mog iskustva se može videti da ako nešto stvarno želite, može se ostvariti. Ne treba odustajati ni od čega.

Igrali ste za futsal tim Sind. Šta je sa njima danas?

To je ekipa koja postoji 20 godina. Počeli smo moj prijatelj, Veljko Mihajlović, koji je poznatiji kao vlasnik firme Sind, i ja. Osnovali smo ekipu Sinda, koju sada čine reprezentativci Srbije i Bosne i Hercegovine. Sve je sada uznapredovalo i rezultati su evidentni. Prošle godine je 15 turnira osvojeno, što u Srbiji, što u regionu. Oni su još jedan promoter Šapca, a i futsala u Srbiji i regionu.

V. Aleksić

Comments are closed.