ŠAPČANIN KOJI PROMOVIŠE ŠABAC I SRBIJU U RUSIJI – SVOJIM KULINARSKIM SPECIJALITETIMA!

Na 4000 kilometara od Šapca, na južnom Uralu, na samoj granici sa Kazahstanom, jedan Šapčanin drži restoran i širi priču o ljubavi prema kulinarstvu, ljubavi prema hrani i ljubavi prema svojoj domovini. Baš tu, u Magnitogorsku  Ivan Marković(38), pokraj jedne od tri najveće fabrike metala u svetu, ovaj mladi kuvar otvara restoran po imenu Šljivovica. I tu počinje priču za pamćenje.

Ivan Marković

„Završio sam srednju Ekonomsku školu u Šapcu, smer kuvar, u hotelu Sloboda sam imao praksu, a onda osam narednih godina „pečem“ zanat po najvećim beogradskim restoranima.Te  2007.godine dobijam ponudu za rad u jednom srpskom restoranu u Ekaterinburgu. Tu sam proveo dve godine. Onda je stigla ženidba sa Ruskinjom Natalijom i sve do 2016. godine radim u ovom gradu kada definitivno dolučujem da otvorim sopstveni restoran u Magnitogorsku. Moj restoran postaje jedan od tri najuspešnija u gradu!“

Šljivovica

Ivan je u restoran uveo sve domaće, sve srpsko. Služi se srpska rakija i šabački kajmak. Svoj recept za meso za ćevape upravo ovde na Uralu postaje najveći hit pa tako svakodnevno Rusi pojedu preko 20 kilograma ćevapa po šabačkom receptu. Mesečno se popije preko 100 litara srpske rakije i 30 kilograma kajmaka.

Restoran je ukrašen slikama Patrijarha Pavla, Zlatibora, srpkih glumaca, sportista, sprskim grbom i folklornim predmetima tako da pored arome sjajnih specijaliteta, ovo mesto miriše i na Srbiju. Šireći ljubav prema otadžbini ovim restoranom šire se ruke u zagrljaj jer se slovenski narodi uvek osećaju blisko.

„Ideja za kulinarstvo potiče iz kuće jer smo pre svega mi Srbi, a posebno moji roditelji, veliki gurmani pa mi nije bilo potrebno puno da se zaljubim u ovu profesiju. Naposletku, kulinarstvo spada u jednu od sedam vrsta umetnosti pa sam ja na neki način i umetnik. Dan mi počinje u sedam odlaskom na pijacu po sveže povrće i raznorazne sitnice za kuhinju. U devet ulazim u kuhinju i počinjem sa mešenjem srpskih kajzerica. Restoran se otvara oko podne i zatvara u ponoć, a ukusna hrana i gostoprimstvo ponovo vraćaju sve ljude u ovo naše srpsko carstvo.“

Zaposlio je Ruse, Ukrajince i Srbe, svi se lepo slažu, druže i razvijaju ovu predivnu i toplu priču. Rusi obožavaju naš roštilj i jagnjetinu, kao i pihtije, pršutu, ajvar i turšiju. Jagnjetina ispod sača, Ivanov omiljeni specijalitet, ne mogu da naprave dovoljno koliko se poručuje. Ali Ivan jede i ruske specijalitete pa tako piljmene i supa soljanka su često na njegovom tanjiru.

„U čitavu ovu moju priču uneto je puno ljubavi i mnogo truda i rada.Na kraju sam i došao do odličnog rezultata jer restoran radi sjajno, a ja sam najveći ambasador  svoje zemlje i svog grada ovde na Uralu. I uvek ću biti ponosan na svoje poreklo i korene i pokušavaću drugim da približim kakav smo narod. To je moja misija.“

Slobodno vreme, a to je najčešće nedeljom, provodi sa suprugom u dugim šetnjama po prelepom Uralu. Najveći uzor mu je Steva Karapandža, a planovi za restoran su veliki kao i njegove porcije. Želeo bi da napravi brend od restorana pa da Šljivovicu otvori širom Rusije, a vreme će pokazati da li će ceo ovaj trud začinjen ljubavlju biti glavno jelo za sve Ruse.

Iako je mlad, mladima poručuje da pre svega VOLE ono što rade, a posvećenost onome što vole mora doneti uspeh.

Recept je jednostavan: nekoliko tona ljubavi, isto toliko volje, kašičica sreće, prstohvat nade i samo dobro promešajte. Prijatno vam bilo!

Aleksandar Vujević

Comments are closed.