SLOGA U RAFAILOVIĆIMA – PRIMER USPEHA U POVRTARSTVU I GOVEDARSTVU

Za porodicu kažu da je osnovna jedinica svakog društva. Današnje zapadnjačko društvo mnogo utiče na kult porodice, razarajući istu i stavljajući je na margine. Međutim verujem, kao i vi da je naša zemlja još uvek udaljena od toga, samo se plašim ne dovoljno daleko. U pozitivan primer sloge u porodici imali smo priliku da se uverimo u Cerovcu na gazdinstvu sedmočlane porodice Rafailović. Rafailovići se već duži niz godina bave povrtarstvom i čitava porodica učestvuje u održavanju, proizvodnji i plasmanu povrća na domaće tržište. O svojim uspesima i planovima za budućnost pričao nam najmlađi član ovog domaćinstva, dvadesetpetogodišnji Jovan Rafailović. Ono što bi trebalo da znate o Jovanu pre nego nastavite čitati tekst je da je on  po završetku srednje Tehničke škole upisuje studije na Fakultetu sporta fizičkog vaspitanja u Novom Sadu, gde završava studije i postaje diplomirani nastavnik fizičkog vaspitanja. Zbog nemogućnosti da dođe do posla za koji se školovao, započinje karijeru na drugom mestu. Verovali ili ne u pošti. Male plate u odnosu na radno vreme i obim posla navele su ga da se vrati svojoj, kako on tvrdi prvoj ljubavi, a to je selo. Nastavio je da usavršava i proširuje posao svog oca i polako da započinje sa govedarstvom na svom imanju.

            ­-Jovane, u jeku odlazaka ne samo sa sela već i iz države, šta je tebe povuklo da ostaneš na porodičnom ognjištu i nastaviš porodični posao?

Jovan Rafailović

            –  Ostao sam zato što sam na selu odrastao i verujem da na selu može da se uspe, dakle vidim svetlu budućnost, iako drugi misle da je mračna. Podrška roditelja je bila ključna za ostanak. Stali su uz mene, a ja sam tako odlučio nastaviti povrtarski posao koji je moj otac započeo. Na početku je to bilo samo 8 plastenika, ali vremenom i zalaganjem, što mojim, što ostalih ukućana došli smo do brojke od 32 plastenika. Povećan broj plastenika omogućio nam je  i bolji plasman robe, tako da sad naše povrće možete naći u Aman marketima.-

            – Koje sve povrće proizvodite u vašim plastenicima? Ima li nečeg neobičnog?

            – Nema tu ničeg neobičnog. Gajimo isključivo domaće vrste koje su najpotrebnije za naše tržište. Tu su paradajz, paprika, krastavac i dosta zelene salate. Pored toga još imamo i zasad sa mladim krompirićima. O kvalitetu naših proizvoda možda najviše govori to da nas je kontaktirao lanac marketa Interex(sadašnji Aman) koji su predložili saradnju. Mi smo prihvatili i sada imamo jako stabilno domaće tržište. Snabdevamo čak pojedine markete u Beogradu i Obrenovcu, pored ovih lokalnih. Nadamo se da ćemo jednog dana uspeti osvojiti i poneko svetsko tržište.- nada se ambiciozni Jovan i dodaje.

Sem u prodavnicama, naše povrće možete naći i na šabačkoj kvantaš pijaci gde tri otkupljivača prodaju naše proizvode.-

            – Uzgoj povrća u plastenicima pretpostavljam da zahteva dosta rada. Da li imate još neke dodatne radnike ili sve obavljaju samo ukućani?

            – Pored nas koji smo stalno tu, uredno plaćamo i  pomoć dve žene koje priskaču kad ima puno posla. Morao bih da pomenem da je posao oko prihrane povrća veoma naporan i zahtevan, ali imamo veoma dobru saradnju sa poljoapotekama “Balkan Ivanović” i “Tomsin”, a u poslednje vreme sve češće sarađujemo i sa “Zlatan prom” iz Pričinovića. Od njih uvek dobijemo i savet i podršku, tako da je to u suštini jedna lepa olakšica.-

Govedarstvo

            -Možeš li nam reći kolika su ulaganja u startu za početak povrtarstva?

            – Početak kao i svaki početak je težak i skup, ali verujte mi isplati se. U startu se ulazi sa nekih od prilike dvanaest hiljada eura, ali je profit oko 50% na godišnjem nivou. Naravno sve to stoji ako imate svoju zemlju. Mi smo počeli sa 4-5 hektara, a danas imamo 17 naših hektara koje obrađujemo i 11 hektara koje uzimamo u zakup.-

            –Nije valjda da se 32 plastenika prostiru na 28 hektara zemlje? Koliki su vaši plastenici?

            – Normalne veličine. nasmeja se Jovan  pa nastavi  Naravno da nije sva zemlja pod plastenicima. Deo zemlje obrađujemo da bih ja mogao ispuniti drugu želju koju sam od malena imao, a to je uzgoj bikova. U dogovoru sa roditeljima sam započeo i priču o govedarstvu na našem imanju. Trenutno gajim 20 bikova, a planiram da iduće godine povećam broj na 30. Cilj je da dođem do cifre od 50 bikova. To bi mi bilo dovoljno. Bikovi se 11 meseci tove i onda prodaja i naplata. Ali tu dolazimo do problema. Nestabilno tržište razara govedare. Ako vam kažem da sam prošle godine bikove predao po ceni od 2,35 eura po kilogramu, a ove godine je cena svega 1,85, jasno se može videti da sam ove godine na gubitku oko devet hiljada eura u odnosu na prethodnu. Zato bih iskoristio ovu priliku da apelujem da država preduzme nešto po pitanju stabilizacije cene i pomoći mladim gazdinstvima. ističe Jovan.

Farma

            –Nadamo se da će neko poslušati apel. Jovane, da li ste imali neku pomoć od države prilikom proširenja proizvodnje?

            –Moram priznati da jesmo. Dobili smo subvencije od države prilikom povećanja broja plastenika. Sada smo podneli zahtev za subvencije za novih 9 plastenika i traktor. Dodao bih još i to da nam je  Direkcija za poljoprivredu grada Šapca od velike pomoći, a posebno bih istakao Jelenu Berić koja mi svaki put pomaže kako oko informisanja tako i oko podnošenja zahteva za dalji napredak.-

            -Kakvi su planovi za budućnost? Gde je granica do koje bi želeli stići?

            –Što se govedarstva tiče, to sam vam već rekao da planiramo proširiti proizvodnju do 50 grla. Jer ipak mora čovek malo i vremena za sebe imati. Ne može se samo zaokupiti radom. Rad bez uživanja je robovanje. A ko to još voli? našali se Jovan i nastavi priču o svojim planovima vezanim za povrtarstvo.

Rasada

– Sa povrtarske strane, voleo bih kada bismo uspeli da ozidamo sopstvenu hladnjaču i da počnemo izvoziti povrće za inostranstvo, ali to je već daleka budućnost. Da ne žurimo. Počnimo prvo od ovih novih devet plastenika i da ugradimo grejanje u sve, zbog ranijeg plasmana povrća na tržište, pa da vidimo dokle se može stići.-

            -Kada bi ti neko sutra prišao i pitao te koja je tajna tvog uspeha i koji su problemi sa kojima se neko ko počinje da se bavi povrtarstvom može sresti, Šta bi mu odgovorio?-

            – Dobro pitanje, nema šta. Definitivno bih rekao da je tajna mog uspeha neizmerna podrška koju imam od roditelja i to što su verovali u mene i u to da su me dovoljno dobro naučili kako da upravljam domaćinstvom. Poručio bih svima koji žele ovim da počnu da se bave, da pored uloga koje sam već pominjao, moraju imati slogu u kući i podršku porodice. Da se zna šta je cilj i šta ko treba da odradi da bi dotle stigli. Jedan od najvećih problema je nabavka semena, jer ako seme ne valja, odmah ste u startu u minusu. Reći ću vam samo da može dobro da se zaradi, ali da mora i dobro da se potegne.upozorio je Jovan.

            Ne znam za vas ali mene je ova priča o Rafailovićima, podsetila dosta na dve domaće izreke, a to su “Gde čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna.” i “Dogovor kuću gradi.”. Zato razgovarajte, dogovarajte se, iznesite ideje i napravite svoj plan kojim ćete stići do uspeha.   

(Tekst rađen u sklopu projekta “Nema grada bez sela i rada”. Projekat sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)

Comments are closed.