UVEK MEĐU NAJBOLJIMA – ŠAPČANKA RUŽICA RISTIVOJEVIĆ

Mlada uspešna Šapčanka Ružica Ristivojević koja završava četvrtu godinu škole primenjenih umetnosti u Šapcu, koja se bavi fotografijom i kamerom, u razgovoru za naš portal Zorainfo, govori o novim nagradama, svečanom prijemu američke ambasade, boravku u Bugarskoj, radionicama, migrantima i konkurenciji…

Ružica Ristivojević
Ružica Ristivojević

Prošli put kada smo pravili intervju rekla si da ti je profesor Simović, kod koga ideš na sekciju iz fotografisanja, poslao tvoje fotografije a da ti nisi znala, koje su dobile prvu i drugu nagradu. Mene interesuje, prošlo je godinu i po dana od prethodnog razgovora koji smo imali, šta se u međuvremenu dešavalo, vezano za tvoju, sad već možemo da kažemo karijeru koja ide uzlaznom putanjom?

Ružica: Pre otprilike godinu dana profesorka srpskog me ubedila da snimim i pošaljem za konkurs na temu „Mladi protiv korupcije“ koji je organizovala američka ambasada, kratak film. To smo završili u februaru, poslali na taj konkurs a potom smo dobili rezultate da smo osvojili prvo mesto.

Ružica Ristivojević - Američka ambasada - dodela nagrade
Američka ambasada – dodela nagrade

Koliko vas je učestvovalo na tom projektu?

Ružica: Glumila je direktorka, jedan profesor, moja drugarica i još jedan drug koji mi je pomagao kasnije oko editovanja (montaže). Profesorka Bojana Jovanović je uvek bila tu, pomagala mi je oko scenarija, našla je osobu koja će da prevede tekst, da bi iz ambasade mogli lakše da razumeju, pa je bio urađen i titl. Film traje dva minuta i dvadesetak sekundi. Ja potpisujem režiju i kameru, ali kažem profesorka Bojana je bila stalno uz mene, tako da sam se uvek konsultovala sa njom, da to što bolje ispadne. Onda smo čekali da se organizuje ta dodela nagrada, ali nisam očekivala da će dodela nagrade američke ambasade biti toliko svečana u Domu omladine u Beogradu. . Tu je bila i izložba radova, posteri, fotografije i vrteli su se naši video radovi.

Imali ste priliku taj nagrađeni film da prikažete u Beogradu, a da li ste prikazali u Šapcu?

Ružica: Ne, u Šapcu se dugo nije ništa znalo o tome. Čak ni u školi, dugo niko nije znao da se to desilo. Jeste bio kraj školske godine, ali opet smo bili u školi i kako da kažem bilo je mirno, nismo se „busali u prsa zbog toga“, samo je odjednom kada su nas pozvali iz američke ambasade, krenulo svuda da se priča i mene sretnu na ulici i kažu: „Jaoo, ja tebe znam, ja sam tebe videla….“A šta sada, to se desilo pre pola godine, kroz smeh konstatuje Ružica.

Ružica Ristivojević sa društvom

Odlično, napreduješ i grabiš ka višim ciljevima. Kakvi su ti dalji planovi, šta dalje planiraš?

Ružica: Pošto sam ove godine pokušala da upišem Fakultet dramskih umetnosti odsek kamera i nisam prošla, sada se spremam za sledeću godinu, pa se nadam da ću tada uspeti. To mi je cilj.

Kako je bilo na tom kažeš svečanom prijemu. Ja sam iz pouzdanih izvora čuo, da ste imali obavezan protokol koji ste dobili na vreme i koji je morao da se ispoštuje, od garderobe pa sve do zabranjenog fotografisanja i snimanja?

Ružica: Klasičan prostor, ali na tom prijemu su bili svi ti ljudi iz ambasade i po njihovom oblačenju vidite da su na svetskom nivou. Bude vam malo čudno, jer ja to lično nisam doživela nikada, ali tako kad vidim nešto budem malo i uplašena, valjda je to neko strahopoštovanje, ne znam.

Ti bi sada iz ličnog iskustva, mogla da napraviš i prirediš ovde nekakav prijem, recimo u školi tvojoj i podigneš na jedan viši nivo. A bila si u međuvremenu i u Bugarskoj. Kojim povodom si tamo išla?

Ružica: To je bila razmena Erasmus projekta i mi smo se prijavili. Projekat koji je u okviru Evropske unije i to je neformalna edukacija. Tu ideš zapravo da učiš nešto, da razmenjuješ iskustva i da vidiš kako druge nacije žive. Teme su nam bile migracije. Onda smo išli da po njihovim planinama, bili smo na raftingu i bilo je sjajno. Organizatori su nam rekli da tu idu samo najspremniji, oni koji mogu da izdrže taj fizički napor i meni je bilo sjajno. Bili smo sedam dana. Uglavnom smo po ceo dan bili po tim radionicama, stalno smo radili nešto. Imam dosta fotografija, ali video materijala nemam zato što nismo ni imali vremena da se posvetimo tome.

Ima li nešto upečatljivo što možeš da izdvojiš sa tog putovanja i tog tvog novog iskustva?

Ružica: Na primer, doveli su nam graničnu policiju, zato što je to mesto gde smo bili generalno blizu Turske, onda su tu migranti prolazili stalno i granična policija je bila baš onako, da ne kažem loša, da ne kažem da su loši ljudi, ali nisu im dovoljno široka shvatanja da prosto ti ljudi koji idu od svoje kuće, ne žele da idu od svojih domova, već su primorani. Ali granična policija komentariše kako migranti njima prave haos, dok je pored njih stajao jedan migrant baš koji je završio bugarski i koji je ostao da živi u Bugarskoj i videlo se po njemu, da mu nije baš najprijatnije, a sedi tu pored takvih ljudi kojima je takvo mišljenje o celoj toj situaciji.

Ustvari, vas su na neki način stavili u situaciju u kojoj se nalaze migranti i Vi tako mladi ste sada verujem došli do određenih zaključaka?

Ružica: Imali smo na primer te radionice u kojima smo dobijali uloge u kojima smo morali da ostanemo pet sati. I onda je to kao prijem na granici, onda te granična policija pušta ili ne pušta. Ljudi umiru na licu mesta, tako da je sve bilo onako baš realno.

Da li sada imaš drugačije razmišljanje i viđenje o svemu tome?

Ružica: Imala sam ja tu svest kao, nemam ja ništa protiv tih ljudi, jer oni nisu krivi naravno, ali sada mi je još gore, kada znam da sam ja to osetila na svojoj koži, ali ono tipa sto puta manje.

Zato valjda rade na tome da podignu svest kod ljudi da ne treba da se ratuje, odnosno da svi treba da živimo u miru?

Ružica: Ili bi trebalo, na kraju krajeva kod tih ljudi kod kojih se dešavaju te očajne stvari, da ih prihvatimo i da im pomognemo koliko god možemo.

Pošto si ti mlada i uspešna i rekao sam težiš ka nekim višim ciljevima, da imaš svoju viziju u stvaralaštvu, umetnosti,  imaš li poruku koju bi uputila mladima i tvojoj generaciji?

Ružica:  Da ne treba da slušaju sve ljude oko sebe. I da postoji jako mali broj ljudi koji im žele dobro. Da paze, kome šta pričaju, kome iznose svoje ideje, zato što umetnost nije više ono što je nekada bila, gde će ti neko pomoći, nego sada mnogi gledaju da ti „zabodu nož u leđa“ umesto da te podstaknu da radiš još više i pokažu nešto novo i da te nauče. Sada je sve konkurencija.

Đorđe Damnjanović                                                                                            

Comments are closed.