Uzalud je budim – Branko Miljković

Branko Miljković je rođen u Nišu 29. januara 1934. godine. Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista. Kada je došao u Beograd Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961).

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije, a književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije.
Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine.

Verovatno njegova najpoznatija pesma je Uzalud je budim.

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku
ako nije tako, odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen.

 

Pesmu izodi Recitatorska družina Među nama  iz Novog Sada. Više o njima možete pronaći na sledećim linkovima:

https://www.facebook.com/MedjuNamaRecitatorskaGrupa

https://www.youtube.com/channel/UCKMcMk3rAnCb5TgIAdZ65_g/videos

https://twitter.com/medjunama

Comments are closed.